-Članovi kraljevačkog rok benda „Oktava više” pažnju na sebe skrenuli su učešćem u finalu Mobil Demo Festa, ali i živim svirkama po školama i muzičkim manifestacijama kao što je Street Art festival, ali i nastupom kao predgrupa Nevernim bebama u rodnom Kraljevu. Iako su i dalje srednjoškolci, postoje već dvije godine, pripremaju autorski album, a imaju snimljene tri svoje pjesme. „Oktavu više” čine Vukša Štavljanin (vokal), Milan Stolić (gitara), Bogdan Obradović (bubnjevi) i David Ružić (bas gitara).
Bubnjar grupe, Bogdan Obradović govori o nastanku benda, njihovim uspjesima i daljim planovima.
Kako je došlo do formiranja grupe Oktava više?
– Do formiranja grupe je došlo tako što se jedan veći bend raspao i onda su Milan, David i Vukša otišli na jednu stranu, a ja sam otišao na drugu tj. ja sam ušao u drugi bend i onda kad se on raspao, zvali su me iz Oktave više, koja je time bila kompletirana.
Ko je došao na ideju da se grupa zove baš tako?
– Milan je došao na tu ideju. Tokom probe je Džubo, koji vodi organizaciju ,,Rok planeta” rekao: ,,E, Milane, odsviraj za oktavu više”. Onda je Milanu sinulo i dao je ime bendu „Oktava više”.
Ko su vaši muzički uzori unutar benda i čije pjesme najviše volite da izvodite?
– Uzori su nam definitivno Partibrejkersi, Muse, Rage Against the Machine, Van Gogh i Audioslave. To su neke pjesme koje baš volimo da izvodimo i one su malo jače u smislu rokerskog, onako pravi rok.
Na Mobile Demo Festu ste učestvovali sa pjesmo „Zajedno” i kao najmlađi bend ušli u finale. Kako biste opisali to iskustvo?
– To je nezaboravno iskustvo, jer svi ostali bendovi koji su bili u finalu su stariji i jednostavno sviraju mnogo duže od nas, tj. po sedam, osam godina. Onda dođeš ti koji sviraš godinu i po, dvije i imaš 16, 17 i 18 godina, znači nisi ni punoljetan i takmičiš se sa nekima koji sviraju skoro pola tvog života. To je i čast i dokaz da si talenat. Jednostavno dobiješ, osjećaš tu neku moć, jer, opet, ti koji sviraš godinu dana se takmičiš sa nekim ko svira sedam, osam godina.
Reklo bi se da ste prilično uhodan bend. Pored toga što ste učestvovali na Demo Mobile Festu, nastupali ste na muzičkim manifestacijama kao što je Street Art festival i bili predgrupa Nevernim bebama na trgu u Kraljevu, a imali ste i svoje pojavljivanje u,,Šarenici”. Da li biste neko od tih pojavljivanja posebno izdvojili?
– Izdvojio bih svirku na Trgu tj. kad smo bili predgrupa Nevernim bebama, pošto je to bilo u centru. U početku su bili samo naši drugovi tu ispred, ali kako je išao koncert sve više i više ljudi se prikupljalo. Na početku koncerta ja sam obratio pažnju na to i u publiku nisam gledao do negdje dvije, tri pjesme pred kraj. Cio trg je bio pun i kad to vidiš osjećaš se moćno. Kad vidiš sve te ljude koji su stajali tu sat vremena, slušali tebe i onda ti je to kao dokaz da se sav tvoj trud i rad isplatio.
U vašem bendu pjesme piše gitarista Milan Stolić, barem dosadašnje pjesme. Da li će i ubuduće biti tako ili postoji mogućnost da se i ostali oprobaju u tome?
– Jeste, on je pisao sve pjesme, pisao je tekst, sve gitare uključujući i bas gitaru. Da li će u budućnosti biti tako - biće tako, nadam se. Da se ostali oprobaju? Pa iskreno ja nikada nisam vidio sebe u tome da pišem pjesme. Nikada nisam ni imao mnogo neke inspiracije. Ne znam za Davida i Vukšu. Vukša je, mislim, nešto pokušavao, ali ja nemam tog iskustva s pjesmama i mislim da baš i nisam dobar u njihovom pisanju.
Kad smo kod pisanja pjesama, da li stiže nešto novo - nova pjesma ili možda album?
– Stiže nova pjesma. Ostalo je još jedna gitara da se presnimi i to je to.
Mislite li da muzika koju slušamo govori o nama?
– Da, definitivno. Samo je bitno da se ne prate stereotipi koje drugi zadaju. Na primer za rok muziku - da su svi rokeri drogeraši, piju, puše... prvi ne pijem, ne pušim, nikad drogu nisam probao, niti išta planiram od toga da probam. Jednostavno me to ne privlači, a slušam mnogo teže žanrove od roka - metal, heavy, death, thrash metal i ništa od toga te ne privlači da se drogiraš, pušiš, piješ.
Na koji je način muzika koju slušate uticala na Vas i Vaš pogled na svijet? Da li biste nešto izdvojili kao posebnost rok muzike tj. šta ona za Vas predstavlja?
– Uticala je tako što me je otvorila na neki način. Jednostavno kad upadneš u to društvo koje sluša rok, metal, svi ostali počnu sa stereotipima i počnu da te zezaju da pušiš, drogiraš se, satanizam i tako te stvari, posebno za metalce... Onda te to na neki način i otvori - na primjer u tom periodu sam pustio kosu. Cio život sam htio da je pustim i nisam smio, jer sam se plašio šta će drugi da mi kažu, a onda sam je pustio i baš me bilo briga. Otvorilo me u tom smislu da ne mogu da utiču na mene ljudi koji mi nisu bitni. Tako da, eto, u tom smislu muzika me oslobodila. Treba da pogledaš cjelokupno stanje i onda da donosiš zaključke na osnovu toga, a ne da osuđuješ na osnovu nekih sitnica koje si prvo vidio. Rok nikad ne može da te iznevjeri, jer znaš da su to pravile iskrene osobe. Rokeri i metalci su jedni od najdruželjubivijih ljudi koje sam ja upoznao i generalno ovako, samo što se to nekad ne vidi. Onda kad znaš da je neka tako dobra osoba napisala pjesmu, koja te baš u tom nekom trenutku pogodi... o čemu više da pričamo.
Anastasija Orlandić

---

Stereotipi prate rokere
Šta mislite o našoj muzičkoj sceni danas? Kako biste Vi opisali to stanje?
– Naša muzička scena je blago očajna. Na rok koncertima ima ljudi, ali nije isto kao kad se pojavi, recimo, Jala brat ili Buba Koreli ili neki koji su „in” i oni koji su turbo folk. Na primjer, na koncertu Bijelog dugmeta prošle ili pretprošle godine, koji je bio u Vrnjačkoj Banji, devedeset odsto su bili ljudi preko četrdeset godina. Znači nema interesovanja za rok muziku među mladima i ako ima obično se ugasi tako što ih drugari ili poznanici zezaju, jer svi znamo koji stereotipi prate rok muziku i to je vjerovatno glavna stvar koja ugasi želju nekom da sluša rok ili da se bavi njime.